Sertifikovane obuke ili sertifikovana obmana?

U poslednjih nekoliko godina svedoci smo prave ekspanzije različitih “sertifikovanih” obuka u oblasti logopedije i srodnih disciplina. Na prvi pogled, deluje kao pozitivan trend – više edukacije, više znanja, više stručnosti. Međutim, kada se zagrebe ispod površine, nameće se jedno važno pitanje: da li su sve te obuke zaista kvalitetne i utemeljene, ili se iza etikete “sertifikovano” krije dobro upakovana obmana?

Elementarna ili posebna znanja?

Posebno zabrinjava praksa da se sadržaji koji su deo osnovnih akademskih studija – dakle nešto što bi svaki diplomirani stručnjak već morao da zna – predstavljaju kao “napredni”, “iskustveni” ili “specijalizovani” treninzi. Drugim rečima, ono što je temelj obrazovanja postaje roba koja se dodatno naplaćuje, često bez ikakvog realnog dodatnog kvaliteta. U takvom modelu, znanje se ne produbljuje – ono se preprodaje.

Ko je stručnjak?

Još problematičnije je kada takve obuke sprovode pojedinci koji sami nemaju dodatnu, relevantnu edukaciju iz oblasti koju predaju. Tako dolazimo do apsurdne situacije: ljudi drže obuke i ostvaruju značajnu finansijsku korist na temama za koje ni sami nisu adekvatno obučeni. Umesto da se znanje prenosi odgovorno i stručno, ono postaje sredstvo zarade bez jasnih profesionalnih standarda.

Ja sam izmislila toplu vodu!!!

Poseban fenomen su tzv. “autorske metode” manje kreativnih naziva koje se agresivno promovišu kao inovativne i revolucionarne. U praksi, često je reč o već postojećim obrazovnim metodologijama – na primer u radu na predveštinama čitanja i pisanja – koje su samo preimenovane, pojednostavljene ili drugačije upakovane. Kada se takve “metode” predstavljaju bez jasne naučne validacije, a organizuju ih stručnjaci van uže oblasti (npr. bez adekvatne logopedske ekspertize), granica između edukacije i improvizacije postaje veoma tanka.

Dodatni problem je što se ovakve obuke često predstavljaju kao “priznate” ili “akreditovane”, bez jasnog objašnjenja ko ih je akreditovao i po kojim kriterijumima. Bez transparentnosti, takve tvrdnje lako postaju marketinški slogan, a ne pokazatelj kvaliteta.

Kome najpre da prodam moju toplu vodu?

Za mlade stručnjake, koji su željni usavršavanja, ovo predstavlja ozbiljan izazov. U želji da napreduju, ulažu vreme i novac u programe koji možda ne nude stvarnu stručnu vrednost. Dugoročno, posledice nisu samo lične – one utiču i na kvalitet rada sa decom i klijentima, što ovu temu čini još ozbiljnijom.

Zato je važno postaviti jasna pitanja:

• Da li je ovo zaista nova kompetencija ili nešto što je deo osnovnog obrazovanja?
• Ko stoji iza obuke i koje su njegove stvarne kvalifikacije?
• Postoji li naučna potvrda za metode koje se predstavljaju kao “autorske”?
• Da li se edukacija zasniva na dokazima ili na ličnom iskustvu bez validacije?

Sertifikat ne sme biti zamena za znanje. A “autorska metoda” ne sme biti izgovor za odsustvo naučne utemeljenosti.

Struka se ne gradi marketingom, već odgovornošću, kompetencijom i etikom. U suprotnom, rizikujemo da umesto razvoja profesije dobijemo njenu komercijalizaciju – gde je važnije kako se nešto prodaje nego koliko zaista vredi.

Savet mladim kolegama

Potražite akreditovane ustanove koje sprovode programe — kako formalne, tako i neformalne. Predavači akreditovanih obuka uglavnom dobijaju međunarodne licence za izvođenje nastave ili svoje programe akredituju u Srbiji, makar kroz ZUOV.

Često su upravo osobe koje samostalno, u okviru svojih organizacija, sprovode „obuke“ i iskustvene treninge, te izdaju sertifikate sa ličnim potpisom i „pečatom“, one o kojima je reč u ovom tekstu.

Autor: Prof. dr Neda Milošević Dedakin