„Nije disleksija, samo još nije savladalo tehniku čitanja.“

Ovu rečenicu roditelji dece koja imaju teškoće u čitanju mogu čuti prilično često. I sama po sebi, ona nije uvek pogrešna. Dete koje je tek počelo da čita zaista može imati očekivane teškoće u usvajanju nove, složene veštine.

Problem nastaje onda kada se ova izjava koristi kao razlog da se ne proceni dete, ne identifikuju njegove slabosti i ne započne podrška – već da se čeka.

A kod teškoća u čitanju, vreme je veoma važno.

U svojim ranijim tekstovima o disleksiji i fonemskoj svesnosti ukazivala sam na značaj ranog prepoznavanja preduslova za čitanje i pisanje. Danas je naše razumevanje disleksije još preciznije: ne posmatramo je samo kao problem „čitanja“, već kao razvojnu teškoću koja se može prepoznati kroz obrazac slabosti u jezičkim i fonološkim veštinama, učenju odnosa glas–slovo, tačnosti i fluentnosti čitanja, a posledično i u razumevanju pročitanog.

Zato je važno postaviti drugačije pitanje.

Ne: „Da li ovo već možemo nazvati disleksijom?“

Već: „Zašto ovo dete ne napreduje očekivanim tempom i šta mu je potrebno upravo sada?“

Kada je teškoća u čitanju deo normalnog razvoja, a kada je znak za procenu?

Početak čitanja nije isti za svako dete. U prvim mesecima opismenjavanja očekivano je da čitanje bude sporo, nesigurno i zahtevno.

Dete najpre uči da poveže slovo sa glasom, zatim da spoji glasove u slog i reč, a postepeno razvija sposobnost da reči prepoznaje sve brže i automatizovanije.

Međutim, nije svaki sporiji razvoj čitanja samo pitanje vremena.

Ako dete dugo ostaje na nivou čitanja slovo po slovo, često nagađa reči, pravi veliki broj grešaka, meša ili izostavlja glasove, teško povezuje ono što vidi sa onim što izgovara ili ne uspeva da zapamti obrasce koje je prethodno učilo, to je razlog za stručnu – isključivo logopedsku procenu.

Posebno je važno obratiti pažnju na napredak kroz vreme. Jedna greška u čitanju nije disleksija. Ali obrazac teškoća koji traje, uprkos učenju i vežbanju, jeste razlog da se zapitamo šta stoji iza tih teškoća.

Problem sa čekanjem

U praksi se ponekad dešava da se procena odloži uz obrazloženje:

„Neka još malo vežba.“ „Tek je prvi razred.“ „Još nije sazreo.“

„Sva deca u početku čitaju sporo.“

U određenom kontekstu ove rečenice mogu imati smisla. Ali one ne smeju postati zamena za logopedsku procenu.

Jer postoji velika razlika između:

deteta koje još uči da čita i deteta koje zbog određenih razvojnih teškoća ne uspeva da usvoji čitanje očekivanim tempom.

Ta dva deteta spolja mogu izgledati veoma slično.

Oba mogu čitati sporo.
Oba mogu praviti greške.
Oba mogu izbegavati čitanje.
Oba mogu imati slabije rezultate u školi.

Ali njihov profil teškoća može biti potpuno različit.

Zato odgovor ne može biti samo: „vežbajte više“.

Disleksija se ne dijagnostikuje zato što dete „loše čita“

Savremeni pristup disleksiji ne zasniva se na jednoj karakteristici. Ne postoji jedna greška koja automatski znači disleksiju.

Logopedske procena treba da obuhvati širi obrazac sposobnosti i teškoća: jezičke veštine, fonološku i fonemsku svesnost, povezivanje glasova i slova, brzinu i tačnost čitanja, razumevanje pročitanog, pisanje, radno pamćenje i druge relevantne sposobnosti, u zavisnosti od uzrasta i razloga zbog kojeg je dete upućeno na procenu.

Upravo zato sam u ranijem tekstu „Fonemska svesnost – ključ ranog čitanja i pisanja kod dece“ naglasila da fonemska svesnost predstavlja jedan od ključnih preduslova za uspešno ovladavanje čitanjem i pisanjem.

Dete koje teško može da izdvoji glasove u reči, da ih analizira i spoji u celinu, ima problem na samoj osnovi procesa koji kasnije omogućava povezivanje slova i glasova.

Na istraživanju dece predškolskog uzrasta koje sam ranije opisala, korišćenjem standardizovanog testa PredČiP-R, pokazano je da su deca sa razvojnim jezičkim teškoćama imala značajno slabija postignuća u zadacima fonemske analize i sinteze u odnosu na decu tipičnog jezičkog razvoja.

To je važno zato što teškoća koja se vidi u drugom razredu često ima svoju razvojnu istoriju mnogo pre nego što dete prvi put sedne sa bukvarom.

„Ali ono ipak nauči da čita“ – i upravo tu nastaje zamka

Jedan od razloga zbog kojih se teškoće ponekad kasno prepoznaju jeste to što dete zaista može naučiti da čita.

Ali pitanje nije samo:

Da li dete može da pročita tekst?

Pitanje je:

Koliko napora mu je potrebno da ga pročita, koliko je čitanje tačno, koliko je brzo i automatizovano i šta ostaje od pročitanog kada završi?

Dete može vremenom naučiti da dekodira reči, ali uz značajno veći napor od svojih vršnjaka.

Može pročitati tekst, ali veoma sporo.

Može pročitati svaku reč, ali izgubiti smisao cele rečenice.

Može potrošiti toliko kognitivnih resursa na samo „izgovaranje“ reči da mu ostane premalo kapaciteta za razumevanje sadržaja.

I tada roditelj može dobiti utisak:

„Pa on zna da čita.“ Da, možda zna. Ali čitanje nije samo izgovaranje napisanih reči.

Cilj razvoja čitalačke veštine jeste da dekodiranje postane dovoljno precizno i automatizovano da dete može da se usmeri na značenje, povezivanje informacija, zaključivanje i učenje.

Zašto je važno razlikovati „nesavladanu tehniku“ od razvojne teškoće?

Zato što formulacija „nesavladana tehnika čitanja“ opisuje stanje, ali ne objašnjava nužno njegov uzrok. Ako dete ne čita dobro, možemo reći da tehnika čitanja nije savladana. Ali sledeće pitanje mora biti:

Zašto nije savladana?

Da li dete nije imalo dovoljno prilike za učenje, da li je često odsustvovalo iz škole?

Da li je nastava odgovarajuća?

Da li postoji nedovoljno razvijena fonološka svesnost?

Da li postoje jezičke teškoće?

Da li dete ima teškoće u povezivanju glasova i slova?

Da li postoji razvojni obrazac koji povećava rizik za disleksiju?

Da li postoji problem sa pažnjom, radnim pamćenjem ili drugim kognitivnim procesima koji utiču na učenje?

Bez odgovora na ova pitanja, etiketa „nesavladana tehnika“ može postati svojevrsno odlaganje problema.

Ne moramo čekati da dete „zasluži“ dijagnozu

Ovo je možda najvažnija promena u načinu razmišljanja.

Intervencija ne treba da čeka formalnu dijagnozu disleksije ako već postoje jasni pokazatelji da dete ima teškoće i da mu je potrebna podrška.

Drugim rečima, ne treba čekati da dete doživi višestruke neuspehe da bismo zaključili da mu je pomoć potrebna.

Ako predškolac pokazuje slabosti u predčitačkim veštinama, možemo reagovati tada.

Ako učenik prvog razreda pokazuje izražene i trajne teškoće u povezivanju glasova i slova, možemo reagovati tada.

Ako dete u drugom razredu i dalje čita izrazito sporo i uz veliki broj grešaka, možemo reagovati tada.

Ne moramo čekati kraj opismenjavanja da bismo počeli da pomažemo detetu.

Rana procena nije isto što i „rano etiketiranje“

Roditelji se ponekad plaše da će procena prerano „zalepiti etiketu“ detetu.

Ali kvalitetna procena upravo treba da radi suprotno.

Ona ne treba da kaže samo: „Vaše dete ima problem.“

Već: „Ovo su njegove jake strane, ovo su oblasti u kojima ima teškoće i ovo je ono što možemo da uradimo da mu pomognemo.“

U tom smislu, rana procena nije presuda. Ona je mapa. Pokazuje nam gde se dete trenutno nalazi i koji je sledeći korak.

Srpski jezik nije „imun“ na disleksiju

Često se može čuti da je disleksija manje problematična u srpskom jeziku zato što je srpska azbuka relativno transparentna, odnosno zato što je odnos između slova i glasova pravilniji nego u nekim drugim jezicima.

To jeste važna karakteristika srpskog jezika. Ali transparentna ortografija ne znači da teškoće nestaju.

Ona može olakšati dekodiranje, ali dete i dalje mora da razvije fonološke i fonemske veštine, automatizaciju čitanja, fluentnost, jezičko razumevanje i druge sposobnosti važne za funkcionalno čitanje.

Zato činjenica da dete „može da pročita“ tekst nije dovoljna da zaključimo da je njegov razvoj čitanja uredan.

Šta roditelj može da primeti?

Obratite pažnju ako dete:

• teško uči slova i dugo ih meša;

• teško povezuje glas i slovo;

• ima problem da izdvoji prvi ili poslednji glas u reči;

• teško rastavlja reči na glasove ili ih ponovo spaja;

• često nagađa reči umesto da ih dekodira;

• izostavlja, dodaje ili menja glasove i slova;

• čita izrazito sporo i naporno;

• dugo ostaje na čitanju slovo po slovo;

• teško pamti ono što je pročitalo;

• izbegava čitanje ili pokazuje izraženu frustraciju kada treba da čita;

• uprkos vežbanju ne pokazuje očekivani napredak.

Nijedan od ovih znakova sam za sebe ne znači da dete ima disleksiju.

Ali njihov obrazac, intenzitet, trajanje i napredovanje kroz vreme jesu važni.

Šta onda treba uraditi?

Prvi korak nije pitanje:

„Da li moje dete ima disleksiju?“

Prvi korak je: „Da li moje dete razvija veštine čitanja očekivanim tempom – tempom vršnjaka i na koji način mogu da mu pomognem?“

Odgovor na to pitanje dobija se stručnom logopedskom procenom.

U ranijem tekstu „Disleksija – kako na vreme prepoznati i pomoći detetu?“ već sam naglasila značaj procene predčitačkih sposobnosti pre polaska u školu. Upravo zbog toga je važno da se razvoj čitanja posmatra kao kontinuum – od ranih jezičkih i fonoloških veština, preko usvajanja glasova i slova, do razvoja fluentnog i funkcionalnog čitanja.

U Logomedici koristimo validne i standardizovane merne instrumente za procenu govorno-jezičkog razvoja, predčitačkih i čitalačkih sposobnosti. Rezultati procene omogućavaju da se ne posmatra samo da li dete „greši u čitanju“, već koji procesi stoje iza teškoće i na čemu konkretno treba raditi.

Najskuplja greška je ponekad – čekanje

Detetu koje ima teškoće u čitanju ne treba ni prerano dati dijagnozu, ni olako reći da je „samo potrebno još malo vežbe“.

Potrebna je stručna procena, praćenje razvoja i pravovremena podrška.

Jer između prvog upozorenja i trenutka kada dete počne ozbiljno da zaostaje u školskom gradivu može proći mnogo vremena.

A za to vreme dete ne uči samo da čita.

Ono uči prirodu svog školskog iskustva.

Može zaključiti da je čitanje „teško“.
Da su drugi bolji.
Da je ono „loš đak“.
Da nije dovoljno pametno.

A zapravo mu možda samo nije pružena podrška koja odgovara njegovom načinu učenja.

Zato ne treba čekati da teškoća postane velika da bismo je shvatili ozbiljno.

Ne mora svako dete koje sporo čita imati disleksiju. Ali svako dete koje uporno ima teškoće u učenju čitanja zaslužuje da te teškoće budu ozbiljno procenjene.

Jer pitanje nije samo kada ćemo postaviti dijagnozu.

Pitanje je:

koliko ćemo vremena izgubiti dok čekamo da budemo dovoljno sigurni da je detetu pomoć zaista potrebna?

Autor: Prof. dr Neda Milošević, logoped

Ukoliko su vam potrebne konsultacije i procena govorno-jezičkih, predčitačkih ili čitalačkih sposobnosti deteta, možete kontaktirati LogoMedicu:

Vračar: +381 65 225 2220
Novi Beograd: +381 65 225 2221